LIMUN

Limun je suptropska zimzelena biljka koja unosi vedrinu, ali i dezinfikuje vazduh u prostoriji u kojoj se nalazi. Njegovi svetlozeleni listovi i žuti plodovi postaju zanimljiv ukras u enterijeru, a tokom lepih dana i u eksterijeru doma. Gajenje limuna, kao i ostalih citrusa u domu nije teško, a on nagrađuje svežim plodovima.

Limun je nisko drvo sa bodljikavim vrhovima grana, kožastim sjajnim zelenim listovima eliptičnog oblika. Cvetovi su beli, mirisni, a plodovi krupni, žuti.

Pošto limun zahteva dosta svetlosti najpodesnija mesta su južna ili jugoistočna strana. Ako je u zatamnjenoj prostoriji, može da se upali fluorescentna svetiljka od 40 vati, da bi biljka imala dovoljno svetlosti.

U zamračenim prostorijama limun se zaliva svakih 15 dana, a u toplijim svake nedelje ili prema potrebi. Drvo limuna ne voli suvu klimu, zato njegovo lišće treba da se prska vodom nekoliko puta nedeljno.

Zalivanje limuna treba da bude umereno. Zimi se zaliva na 10 dana, a leti svakodnevno, uz prskanje, da se ne bi osušio. Voli meku vodu, pa je najbolje da se zaliva kišnicom. Ne treba da se zaliva jako hladnom vodom, najbolje mlakom vodom. Ako se zaliva hladnom vodom, usled naglog hlađenja korena usporava se uzlazno kretanje sokova i listovi opadaju.

Leti je poželjno da se saksija sa limunom iznese na vazduh, u vrt, na terasu ili balkon i stavi na sunčano mesto. Napolju može da ostane do početka jeseni, a obavezno pre prvih jutarnjih mrazeva treba ga uneti unutra.

Ako se limun drži unutra i tokom letnjih dana, bitno je da se redovno provetrava prostorija i zaliva svakih 5 dana.

Na velikim hladnoćama limun treba uneti unutra, jer mu mraz oštećuje stablo. Preko zime ga treba držati u svetloj, hladnijoj prostoriji koja se povremeno provetrava. Može da se stavi u hodnik koji se ne greje, ali nikako u podrum, jer će zbog nedostatka svetlosti izgubiti lišće. Za njega je najbolje svetlo mesto sa temperaturom od 7 do 13 stepeni. Treba održavati i minimalnu vlažnost zemljišta, zalivati ga tek da se zemlja ne osuši. Nedostatak vlage, ali i prevelika vlažnost zemlje oko korena dovodi do opadanja lišća, truljenja i uginuća biljke. U toku zime ne raste, ne lista, niti zameće plodove, već se odmara. Ako se drži u toploj prostoriji, i dalje raste i cveta, ali neće da zametne plodove.

Saksija sa limunom se stavlja na podmetač pun šljunka. To omogućava drenažu, a takođe pomaže da se održi potrebna vlažnost.

U toku vegetacionog perioda limun treba dva puta nedeljno prihranjivati. Obavezno se đubri u kasnu zimu i rano proleće, i to đubrivom za citrusne biljke.

Zemlja za limun se menja svake godine ili najkasnije svake druge. Biljka sa korenom se izvadi iz suda koji se dobro očisti i napuni novom zemljom do polovine. Zemlja se malo sabije i na nju se stavlja koren limuna koji se pažljivo zatrpava do 10 cm iznad korenovog vrata. Posebno se stavlja sloj od 10 cm između korena i stranica zida. Posle toga se zemlja dobro zalije.

Razmnožavanje limuna iz semena je najjednostavnije, ali da bi se dobio pravi jestivi limun, treba ga kalemiti posle godinu dana na isti način kao što se kalemi voće, na okce. Dobar izbor je nabavka gotovog kalemljenog limuna koji sa jedne strane ima zreo limun, sa druge i treće manje zelen, a sa četvrte cvet.

Lep limun, čiji životni vek može da bude i deset godina, može da se dobije iz reznice. Dobra reznica limuna se ubode u treset, stavi na prozor i prekrije najlonom. Najlon se otkriva svaki dan po pet minuta, i po potrebi dodaje vlaga. Posle šest nedelja limun počinje da raste i skida se najlon.

U proleće, svake treće ili četvrte godine, mlad limun se presađuje, krošnja se formira orezivanjem, a stara zemlja zamenjuje novom, mešavinom komposta, treseta i malo peska. Na dno se stavlja drenažni sloj od šljunka ili krhotina saksija, a onda slojevi zemlje. Izuzetno velike biljke limuna ne bi trebalo presađivati. Treba im samo menjati površinski sloj zemlje, dubine oko 15 cm.

Da bi se dobio limun sa lepo formiranom krošnjom, potrebno je svake godine, naročito dok je biljka mlada, vršiti orezivanje. Odsečene grančice mogu da se ožiljavaju u vlažnoj mahovini ili u flašici sa vodom. Tada kalemljenje nije potrebno.

Limun je osetljiv na lisnate, štitaste i vunaste vaši. Ako se vaši pojave, drvo se odmah "istušira", a potom koristi sredstvo za njihovo uništavanje. Lečenje biljke je sporije ako listovi počnu da se kovrdžaju.

Ako se pravilno neguje, limun cveta i donosi plodove svake godine. Mlad limun obično donosi plod u trećoj ili četvrtoj godini.

Uz pravilnu negu limun može da živi i više od 20 godina.

Prema feng šuiju drvo limuna je simbol sreće i u dom unosi prosperitet. Zato bi trebalo da se stavi u blizini ulaza u dom.

ARONIJA Sibirska borovnica

Biljka aronija (Aronia Melanocarpa) je bobicasto voce, najvice lici na borovnicu a dobila je naziv sibirska borovnica i to iz dva razloga. Prvi je taj sto je iz Severne Amerike, gde joj je i postojbina, najranije dospela u Sibir a drugi zbog toga sto je otporna na veoma niske temperature. Sibirska aronija dobro podnosi hladnu zimu i mraz do -45°C. Raste i obliku grma i ukoliko ima dovoljno prostora moze dostici visinu oko 2 metra. Jestivi i lekoviti deo biljke je plod koji je malo oporijeg ukusa od borovnice. Interesantna je i cinjenica da se plodovi aronije dobro odrzavaju na grmu tako da se mogu brati i dva meseca nakon sazrevanja.

Severnoamericki Indijanci koristili su aroniju za ishranu tako sto su plodove susili ili mleli pa ih kombinovali sa mesom i kao dodatak pogacama. Sveze plodove upotrebljavali su najcesce kao lek za stomacne tegobe a caj od listova aronije za vidanje rana.

Do skoro slabo poznata, danas se sibirska borovnica moze nabaviti i u nasoj zemlji, lako se uzgaja a zbog svojih izuzetnih lekovitih moci sve vise se govori o tome da je aronija biljka buducnosti. Aronija nema prirodnih neprijatelja pa je ne treba prskati zbog cega spada u zdravu hranu.

Aronija u svojim plodovima sadrzi veliku koncentraciju antioksidanasa (tanine, biofenole, flavonoide, antocijanine, katehine), do te mere da je cak mnogo mocniji antioksidans od brusnice. Zbog toga je korisna preventiva protiv malignih oboljenja, efikasno prociscava organizam od stetnih materija pa i teskih metala. Od vitamina sadrzi C, A, E, B2, B6, B9 i vrlo redak vitamin P. Od minerala tu su kalcijum, kalijum, gvozdje, molibden, mangan, fosfor i jod. Osim toga aronija sardzi i redak vocni secer sorbitol.

Lekovita svojstva aronije

Lekovita svojstva aronije je tesko nabrojati a da se neka od njih ne izostave ali cemo navesti najpoznatija: podstice cirkulaciju, prociscava krv, ublazava glavobolju i migrenu, snizava povisen krvni pritisak, povoljno deluje na zeludac i creva, zaustavlja proliv, popravlja imunitet organizma, sprecava razvoj virusnih i bakterijskih infekcija.

Posebno se istice njen blagotvoran uticaj na zuc i jetru jer prociscava i omogucava pravilniji rad ovih organa.

Vazno je i reci da aronija regulise pravilan rad i izlucivanje hormona stitne zlezde, kao i da regulise rad pankreasa pa moze biti korisna u lecenju dijabetesa (secerne bolesti).

The oxygen radical absorbance capacity (skraceno ORAC u prevodu antioksidativni kapacitet) predstavlja jedinicu za merenje vrednosti antioksidansa u namirnicama. Nakon istrazivanja koja su vrsena u Sjedinjenim Americkim Drzavama saopsteno je da 100 grama zrelih plodova aronije sadrzi 16.100 ORAC jedinica, dok je poznato da je optimalna dnevna doza od 3.000 do 5.000 ORAC jedinica, potrebnih za adekvatnu antioksidativnu zastitu ljudskog tkiva i plazme. Zahvaljujuci tome ne samo da sprecava pojavu raka vec i pomaze u lecenju malignih oboljenja time sto unistava celije raka.

Aronija jos i podstice zarastanje rana, usporava starenje organizma i koze, sprecava nastanak bora, stiti od UV zracenja.

Na kraju da kazemo da se aronija najcesce upotrebljava u susenom obliku ili kao sok pa ukoliko u vrtu imate jedno prazno mesto nije lose da zasadite ovu biljku. Pored svojih lekovitih moci sibirska aronija jednako lepo izgleda u prolece dok cveta kao i u julu kada je okicena plodovima koji ce vas strpljivo sacekati do septembra. Dakle aronija je i hrana i lek. Pa ko je ne bi voleo?

KESTEN

Divlji kesten – balkanski lepotan

U evropskoj tradiciji pejzažne arhitekture divlji kesten je omiljen. U parku se za njega obavezno mora naći odgovarajuće mesto. Pored dekorativne uloge dobro je poznata njegova lekovita moć...

Divlji kesten (Aesculus hippocastanum L. – Hippocastanaceae) je krupno drvo brzog rasta. U prvoj godini naraste oko pola metra a u punom uzrastu od 25-30 m sa prečnikom stabla do 2 metra. Cvet je u vidu kupaste cvasti duge do 30 cm; listovi su naspramni, prstasto složeni sa 4-9 listića na dršci dugoj 20 cm. Karakterističan je plod u vidu bodljikave, zelene čaure koja u sebi nosi 1-2 semena sjajne, kestenjaste boje. Odraslo stablo daje oko 100 kg semena u sezoni sazrevanja (septembar-oktobar). Pupoljci su krupni, sjajni i lepljivi.

Autohtono raste na jugu Balkana (Bugarska, Makedonija, Grčka i Albanija) a naučnici ga nazivaju „balkanski lepotan”.

Lekovita svojstva su priznata i u oficinalnoj medicini. Po gradovima seme narod prikuplja u parkovima i vrlo raznovrsno koristi. Pored oljuštenog semena koristi se i kora a list i cvet nešto ređe, mahom zbog visine drveta (račvanje grana na stablu počinje na visini od 2-3 metra). Ukoliko se želi očuvati svežina semena treba ga zajedno sa bodljikavom ljuskom uskladištiti u hladnijoj prostoriji i prekriti slamom. Opalo seme brzo počinje da truli na tlu. Kora se skida sa stabla i debljih grana u jesen ili rano u proleće i suši na suncu ili u sušarama. List i cvet se beru tokom maja meseca. Stabla divljeg kestena stvaraju vrlo povoljne mikroklimatske uslove (zaštita od zračenja, prašine, vetra...). U Loznici, npr., divlji kesten možete pronaći na iole većoj zelenoj površini jer su parkovi formirani po priznatim normama pejzažne arhitekture. Može se reći da narod koji poštuje ovo drvo ima visok stepen civilizacijskog razvoja!!!

Oljušteno seme je gorkog ukusa i sadrži 40-60% skroba; 5-8% saponina; 5-8% ulja; 6-7% belančevina te tanine, flavonske i kumarinske derivate kao i vitamine B₁, C i K. Najvažniji sastojak je triterpenski saponin escin (3-6%) kome se pripisuje lekovito svojstvo u terapiji slabosti venskih zalistaka i kapilara donjih ekstremiteta koje učvršćuje i deluje diuretično. U apoteci se može kupiti gel sa ekstraktom za lečenje proširenih vena. Ekstrakcija je složena a za kućnu upotrebu se može preporučiti kratkotrajno kuvanje pet smrvljenih jezgri u jednom litru vode dok ne počne da peni (oko pet minuta). Dobijenom tečnošću se mažu promenjene vene koje se povlače u dubinu tkiva a naslage na zidu krvnog suda bivaju otopljene (čvorići na venama) te se ne treba pribojavati otkidanja tromba i njegovo kruženje u krvnom sistemu. Ova konstatacija je proverena od strane naučnika. Na ovaj način je moguće izbeći hiruršku intervenciju (kontrola lekara je, svakako, poželjna).

Kuvano jezgro se može koristiti za pranje fine, vunene, odeće i negu kose i kože poglavine (koža postaje zdrava a kosa dobija lep sjaj i mekoću); recept je sličan prethodnom.

Serbi tradicionalno skupljaju seme divljeg kestena i, pošto šilom naprave tri rupe u žilavoj ljusci, lepo ga rasporede po policama ormana među vunenu odeću da ekološki spreče nastanjivanje moljaca.

Kora je taninska droga sa adstringentnim dejstvom i koristi se kod lečenja kožnih bolesti a zbog gorčine je dobra protiv pojave groznice u hladnijim i vlažnijim periodima godine. Spravljanje preparata (ekstrakta, čaja) je uobičajeno. I list se može koristiti u ovu svrhu kao i ljuska posle ljuštenja semena (2% tanina).

Interesantno je dejstvo uljnog preparata cveta divljeg kestena za sanaciju opekotina od sunčanja, protiv pega na licu a, preko kože, i protiv proliva i za jačanje organizma. Ulje se spravlja tako što se 100 grama sitno iseckanog cveta kestena i pedesetak grama cveta kamilice potopi u jedan litar biljnog ulja i uz blago vrenje vode u vodenom kupatilu ekstrahuje 3 sata (oko 70ºC ali je bolje ne prelaziti 60°C). Posle ceđenja kroz gazu ulje se razliva u čiste bočice od tamnog stakla i čuva na tamnom, prohladnom mestu. U ovom slučaju se može očuvati lekovitost azulena iz kamilice.

Kod uljnih ekstrakcija ovog tipa koristim npr. cvet ili list biljke u poluosušenom stanju (sušenje u senci traje oko 1 dan) zbog isparavanja viška vode koja je balast (u protivnom, staklena posuda u vodenom kupatilu mora biti otvorena te se sa isparenom vodom badava gube i lekoviti principi biljke).

Pitomi kesten

Pozna jesen donosi lepotu pečenog kestena uličnih prodavaca.

Postoji li dete koje se nije obradovalo njegovoj lepoti!!!

Manje je poznata prehrambena i lekovita moć...

Pitomi kesten (Castanea sativa Mill.) se, uobičajeno, posmatra kao sastojina šumskih, listopadnih, populacija drveta. On raste tamo gde druge, voćne, vrste teško uspevaju.

Kesten je samotnjak.

Prateće populacije drveta, indikatori mogućnosti gajenja, su bukva, hrast i breza. Dobro je zapaziti da kesten ne podnosi tla bogata kalcijumom za razliku od voćnih vrsta kojima, čak, treba dodavati kalcijum karbonat za popravku svojstava tla. Od strane šumarskih stručnjaka primećeno je opadanje broja lokaliteta sa samorasnim kestenom na jugu i jugozapadu Serbije.

Manje je poznata njegova prehrambena i lekovita moć

Hranljiva vrednost ploda kestena (maron) zasniva se na hemijskim pokazateljima (na bazi suve materije): skrob - preko 60%, šećer - do 17%, belančevine - 6,0-10,0%.

Plod se upotrebljava kao pečen i kuvan ili kao dodatak(pire) u poslastičarskim proizvodima. U kombinaciji sa jabukom ili južnim voćem ne bi trebao da predstavlja teškoću pri varenju kod osoba sa gastričnim tegobama. Osušen i mleven plod može poslužiti kao dodatak pšeničnom brašnu tokom pripreme hleba ili pržen kao zamena za kafu. U Sredozemlju se list koristi kao ukusna salata (bogato je zastupljen sadržaj vitamina B, C i K).

Zbog ekonomskih razloga (skupa priprema i radna snaga) pitomi kesten se sve manje koristi za ishranu, npr. svinja, kunića i živine. Ukoliko postoji tržište, dobar je recept za mešanje brašna kestena i mleka u ishrani teladi tokom brzog tova za dobijanje najkvalitetnijeg mesa goveda (baby beef). Ovi zaključci mogu poslužiti malim, porodičnim gazdinstvima za proizvodnju mesa za poznate kupce (mahom restorane i u seoskom turizmu).

Lekovita vrednost cveta, lista, kore čak i spoljne obloge ploda(ježica) kestena više je poznata u narodnoj nego oficinalnoj medicini. Ovo je vrlo poznato u Bosanskoj Krajini.

Retko se na tržištu može pronaći med proizveden od cvetnog nektara, tamnožute boje, vrlo sladak i pomalo oporog ukusa. Cvet je vrlo dobra paša za pčele početkom leta kada više nema toliko drugog, medonosnog bilja.

Zbog sadržaja tanina list (kao i kora i ježica) služi za spravljanje adstringentnih farmakoloških preparata (materije koje imaju „stežuće” svojstvo). Vitamin K povoljno deluje na fiziološke pokazatelje koagulacije krvi (interesantno je da narod koristi list u prevenciji i sanaciji izvesnih promena na jetri). List se u mešavini (pola-pola) sa majčinom dušicom (Thymus serpyllum) u vidu čaja koristi kao sredstvo za lakše iskašljavanje i olakšavanje disajnih tegoba (raspon primene je vrlo širok: od blagih upala sluzokože ždrela pa do stišavanja napada tzv. velikog kašlja). Za preporuku je korišćenje čaja lista u slučaju stomačnih oboljenja.